уторак, 11. децембар 2012.

Дивизијар Митар Мартиновић - Понашање краља Николе уочи и током рата

.................................................................................................
Владу сердара Јанка Вукотића сачињавали су људи из опозиције бившој власти - из политичких групација такозваних клубаша - омладинских револуционара и камариле, којој је припадао и био десна рука престолонасљедник Данило, приврженик аустроугарске политике у Црној Гори.
Ова је влада почела своје удаљавање од руске политике затварањем руског Девојачког института на Цетињу, који је био јака културна веза између Црне Горе и Русије. Русија је много цијенила ту институцију и толику јој важност давала, да је цијело јавно мњење У Русији устало са огорчењем против таквог црногорског поступка - кидања духовних веза између Русије и Црне Горе.
Да је влада сердара Вукотића имала ријешену вољу да баш прекине културну везу са Русијом свједочи програм владе са којом је предсједник Вукотић изашао пред новоизабрану Народну скупштину. Тада је наглашено да ће се у будућности културно/просвјетно развијање у Црној Гори изводити према југословенској култури / т. ј.  Аустријској, јер тада још није постојала у Аустрији чисто југословенска култура, него је више била аустријска.....
Чудновато је како је предсједник владе прионуо за југословенску културу а заобишао српску културу која се у Београду развијала и коју су Црногорци као своју држали и својили, него баш да њу прескочи и прихвати југословенску културу која није ни постојала, него је у југословенским земљама постојала општа аустријска култура/ тј. Њемачка.
..................................................................................................
Занимљиво је да је влада сердара Вукотића у свом решењу о прекиду даље културне везе са Русијом, из програма наставе за црногорске гимназије избацила руски језик којега је влада Томановића била увела као обавезно предавање у гимназијама. Мјесто укинутог руског језика завела је њемачки језик као обавезни предмет у гимназијама, што је такође јако огорчавало руско јавно мњење противу Црне  Горе.
..................................................................................................
Још почетком 1914. краљ Никола је почео био осјећати посљедице таквог руског нерасположења и желећи себи повратити и милост руског цара, у априлу 1914. преко руског отправника послова на Цетињу затражио је дозволу од цара руског да може доћи у Петроград. Добио је, међутим, одговор да не постоји потреба за његов долазак.
*
Када је 1914. изгледало да ће Аустрија усљед убиства престолонасљедника Франца Фердинанда, објавити рат Србији, краљ Никола је био ријешен да према Аустрији држи оружану неутралност са трупама по граници истуреним, без борбе, што је било њој и достављено. Али, кад је Аустрија извршила напад на Београд 1914. црногорска Народна скупштина, и против такве воље краља, ријешила је на својој сједници да Влада црногорска одмах објави рат Аустрији и да с њом ступи у борбу, што је она и извршила.
Овакав поступак Народне скупштине краљ је примио као узурпацију његове господарске власти и већ кад му је одузета могућност да рат води неутрално, како је био обећао, имајући у својим рукама врховну команду да се према Аустрији не би истакао особитим непријатељством и жестином, трудио се више да уздржава војску у пасивности и некој врсти симулације, него да предузме енергичан напад на појединим важним секторима фронта, као, на примјер, на дугом фронту бокоторских утврђења, јер је имао за то могућности.
..................................................................................................
Није само ово пасивно држање остало као једини доказ симулирања активног ратовања, већ  је у томе погледу дао и још примјера багателисања рата постављајући, на примјер, за команданта најглавнијег ратног сектора Црне Горе - Ловћена, његовог још незрелог, па зато и неозбиљног и посве неуког сина књаза Петра, чак и у војничкој најтањој спреми.
..................................................................................................
Књаз Петар проводи вријеме бећарски, не осврћући се да фронт обилази и мотри рад непријатеља, тако да се могло и такво чудо догодити на томе фронту да су Аустријанци успјели направити добар пут крчаник за кретање трупа са митраљезима и брдским топовима од села Ораховца на обали, до под нос самог одбрамбеног положаја црногорске одбране на доминирајућим висинама Раткове главе и изненадити сложеним нападом одбрану на тој тачки према срцу Катунске нахије и то неколико дана раније него су Аустријске трупе почеле вршити општи напад на положај Ловћена.
..................................................................................................
Краљ Никола је тешко претрпио одважни поступак у рјешењу да се Аустрији од стране Црне Горе, преко његове воље, одмах објави рат. Кад је она напала Србију стао је као у засједу да чека повољан моменат кад ће извлачити црногорску војску из активности у оружаној неутралности (као што је то и од самог почетка рата намјеравао да са црногорском војском узме такав ратни став) а стални ратни успјеси централних сила на фронту против савезника Антанте давале су му изглед да ће доћи згодан моменат да такви жељени став оствари и у ту сврху ријешио се у јесен 1915, да обиђе ерцеговачки фронт, спрама Грахова и Бањана. Јавно мњење сматрало је да тамо полази ради охрабрења и одушевљења војске, за што упорнију борбу. Кад је стигао у логор војске на Вилусе, умјесто тога наређује да му сваки баталион пошље на Вилусе по једну депутацију војника и када су ти војници дошли код њега - он умјесто како је свако очекивао, да их је позвао да их ободри на упорну и истрајну борбу, он им стаде говорити о тешком стању народа због оскудице хране и глади њихових породица и његове немогућности да даље нахрањује њихове фамилије. Рекао је тада да се свак побрине да исхрањује своју фамилију и даје потпуну слободу свакојему војнику да напусти фронт и да може слободни поћи кући.
..................................................................................................
 И одиста, краљева је намјера била да тако војску демобилизира!
..................................................................................................
Краљ Никола индиферентан стоји према престолонасљеднику Данилу који, симулирајући да је болестан, као вјерни приврженик Аустрије не хоће да иде на фронт међу ратницима, 1912, да тобож његов долазак међу њима не би их одушевљавао за борбу, него им дао примјер да и они иступе из борбе. Други његов син, књаз Мирко, жељан наређен, као најљепши витешки делија, да са коњима и оружјем пође на фронт међу борце - да их храбри и одушевљава за борбу против непријатеља. Да такво његово држање не би компромитовало пасивно опструкционашко држање према рату свог старијег брата престолонасљедника Данила, који бјежи од рата и брукало га, Краљ затвара књаза Мирка под стражом на Крушевцу, да не може међу војском излазити да је примјером своје храбрости, показаној на очиглед црногорске војске која је  разбијена одступала од Бардањолта 1912, а он на коњу витезу кроз њих са неколико пратње јурио к непријатељу и војнике враћао у борбу излажући свој живот жестокој непријатељској паљби. Његов старији брат, још као командант опсаде Скадра, у прве је побјегао из борбе и навезао се у једном параброду на Скадарско језеро да се сакрије у његове врбаке ђе је боравио два дана да се није знало куда је утекао. И таквог свог престолонасљедника краљ Никола поставља за команданта црногорске војске која је требала да Скадар освоји одузимајући ту команду храбром Бригадиру Блажу Бошковићу који је био наименован за команданта у почетку кретања војске за освајање Скадра и који, усљед такве увреде његове војничке части од краља Николе, самоубиством из револвера одузима себи јуначки живот.
..................................................................................................
Краљ Никола, ненавикнут да се не врши његова воља а спријечен и општим народним захтјевом за рат, и поред свог великог ауторитета који је имао код народа, био је присиљен да ступање у отворени рат с Аустријом одобри. Он је у својој тајности задржао у себи као врховни командант војске мисао да рат не изводи у потпуно непријатељском духу са нападима, него више неактивно и сублизу симулантно, како би то изгледало јасно и непријатељу, да би се уздржао од срџбе на краља Николу што је ратовао и да га задржи у милости и пређашњој наклоности у случају да буду побједници, опраштајући му тај гријех, што су и сами примијетили да је био присиљен на рат против своје воље.
Због таквог свог става краљ Никола одвратио је дољепотписаног да по цијени своје главе не изврши, као командант Ловћенског одреда, напад који је био организовао и припремио војску и артиљерију за пробој бококоторске одбране на сектору од Рисна до Котора ради постизања, послије рушења утврђења изнад Ораховца, господарства над заливом которским и рисанским од њихових обала до Верига, што је у много стјешњавало развијање непријатељских снага за освајање Ловћена.
Такво држање краља Николе све већма је побуђивало руско и српско јавно мњење да његов савезнички рад није искрен и због тога су му сукраћивали своје повјерење и помоћ.
..................................................................................................
И одиста, краљ Никола, усљед тога што су централне силе прве двије године ратовања 1914. и 1915. биле побједнице, био је, као уопште и већином јавно мишљење у свијету, да ће централне силе изаћи на крају рата са побједом, па зато се није много ни трудиода отворено оповргне својим дјелима таква сумничења и неповјерења код Русије и Србије.
Пораз аустријске војске на Пшемислу донио је преокрет у мишљењу краља Николе о завршној побједи међу ратујућим странама и себе уврстио међу онијема који су мишљења да ће завршна побједа припанути Русији и њеним савезницима из Антанте.
..................................................................................................
Тада се краљ Никола ријешава да и своје политичко држање изведе на чисти и тијесни приступи Русији,  јер су му биле пропале наде на побједу централних сила и да од њих побијеђених не може више никаквих користи извући.
..................................................................................................
Но, при томе, догодио се чудноват догађај и изненађење да је и пресолонасљедник Данило прихватио став свог оца. Тај чврсти и непоколебљиви приврженик Аустрије, којега  је његов отац краљ Никола окарактерисао аустроугарском опуномоћеном министру Барону Гизелу (што он наводи у својим мемоарима), на првој аудијенцији код њега са ријечима: "Ваша мисија у Црној Гори биће много олакшана тиме што је мој Данило виши Аустријанац него Црногорац".
И одиста је тако и било. Још од ране младости престолонасљедник Данило непрекидно је био одушевљени приврженик политике Црне Горе са Аустријом и он је највише у чврстом фамилијарном савезу са његовом мајком и утицао да се и краљ Никола који пут повремено приклони политици Аустрије због чега је и долазило до расхлађења с Русијом.
.................................................................................................... 

                 Митар Мартиновић – “Ратне године 1912 – 1914”



понедељак, 20. август 2012.

Наређење Санџачкој војсци

Генерал Вукоман Арачић - комадант Ужичке војске


Ужички одред је, по наређењу команданта I српске армије (војводе Живојина Мишића) , 29 октобра предузео повлачење ка новим положајима: ушће р. Ђетиње у Западну Мораву - Крстац пл. - Смишаљ (к. 789) - Мусина Страна - Шиљковица - Велика Умка - Падови, а Доњовасојевићка бригада к Ариљу. Командант Ужичког одреда је о свом повлачењу известио команданта Санџачке војске, а овај своју Врховну команду. Црногорска Врховна команда, добивши овај извештај издала је команданту Санџачке војске наређење:
"На О. Бр. 8659: Новом ситуацијом правац Прибој - Нова Варош - Нови Пазар добио је највећу важност. Ако Санџачка војска тај правац осигура и не дозволи непријатељу дејство њиме у позадину српске војске, она се је одужила Српству, иначе српска војска биће доведена у критичну ситуацију. Па пошто је Косовски одред по броју, а нарочито по квалитету трупа слаб, то га треба појачати и на Дрини оставити најпотребнију снагу за одбрану ове ријеке. Главна одбранбена линија на лијевој обали Лима и Увца код Прибоја да се утврди што боље.*"


*"Записи", август 1936, стр 116


Операције Црногорске војске у Првом светском рату - Војноисторијски институт ЈНА - Београд 1954

четвртак, 2. август 2012.

Састав, јачина и распоред црногорске војске у почетку 1915 г.

Врховни командант Њ. В. Краљ Никола I.


Начелник штаба ђенерал Божа Јанковић.


Помоћ. начел. штаба и Начел. опер. одељења пуковник
Петар Пешић.

Начел. арт. инж. одељења почасни ђенерал Боривоје Нешић
На служби у операт. одељењу:
Пешадиски пуковници: Драгољуб Михаиловић и
Ђорђе Палигорић
Пешадиски капетани: Блажо Марковић и
Миро Божовић


                                                                                                               Свега војника 7. 187
                                                                                          "                  топова 43
                                                                                          "            митраљеза 7






                                                                     
   Свега војника 8. 982
                   топова 18
                митраљ. 12




среда, 25. јул 2012.

Наредба команданта Ловћенског одреда

Дивизијар Митар Mартиновић


"За одбрану Ловћена, тога најсигурнијег бедема вјековне црногорске слободе и чувара најсветијих завјета и аманета Србинових, одређен је Ловћенски одред. Важност Ловћена за опстанак Црне Горе и њене слободе и појам са којим га пожртвовањем и упорношћу треба бранити до посљедње капи крви, данашње је црногорско покољење научило од својих очева и прадједова, који за одбрану истога пролише потоке највитешкије крви и вјековима починише јунаштва бранећи овај свети камен са којим себе прославише и обесмртише а потомству оставише да се диче и поносе славном прошлошћу.
Привезаност Црногораца за Ловћен и састав Ловћенског одреда дају ми најбоље јемство и сигурну наду да ће синови оних који кроз најтежа времена за Српство доранише Ловћен до данашњих дана достојно одговорити светој задаћи коју им је Узвишени Краљ повјерио.
Да би Ловћенски одред што боље одговорио својој задаћи поврху урођене храбрости Црногораца неопходна је још и велика послушност млађих према старијима и тачно и неопходно извршење примљених наредаба, о чему се војска и у прошлом рату могла потпуно увјерити.
Зато наређујем подручном старјешинству да се са највећом бригом заузме око уредног и тачног снабдијевања војске тајином и муницијом, да се брину о добром чувању здравља и да војску не излажу теретима непотребних служби, а да у исто вријеме захтијевају од потчињених најстрожију послушност.
Нека старији веће преступе и непослушност одмах спроводе Војном суду на суђење, а за мање дисциплинске иступе нека воде прибиљешку о истим тако, како ће се по свршетку рата моћи дати оцјенао свачијој уредности и способности војничкој. Ово особито препоручујем старим официрима према млађим официрима. У име што бољег чувања војске од губитака у боју најстрожије наређујем да се сваки војник чим заузме положај постара да себи направи шанац од паљбе пушчане и шрапњелске на начин како је то у прошлом рату из искуства видио да је најбоље. Гдје год примијетим да војска није горње вршила узећу на најстрожију одговорност старјешину за нечување својих војника и немарно излагање истих.
Да би се војска за вријеме борбе што мање расипала из борбеног ланца, то најстрожије наређујем да погинуле склоне за позицијом у близини исте и да их ту оставе до свршетка борбе и док старјешина нареди да се копају, што ће најбоље бити извршити ноћу кад борба прекине или се смањи. Односно рањеника наређујем такође најстрожије да исте један или највише два војника склоне одмах близу позиције, на мјесто склоњено од паљбе, да их ту превију и да их ту оставе до свршетка борбе или до доласка нарочито одређених да их пренесу у болнице. Зато сваки четни старјешина у почетку борбе нека одреди у близини позиције гдје ће се рањеници склањати и превијати и нека отолен одмах враћа ка борбеној линији војнике који су донијели мртве и рањене, а по свршетку борбе, ако рањеници нијесу пренесени у болницу, нека се постара да се у истој пренесу али по степену, како позиција неће остати на мали број војника.
Нарочито ћу полицију у позадину војске одредити, која ће пазити у колико старјешина и војници врше горња наређења у име изношења из боја мртвих и рањених и ко се буде од истих удаљио, не само што ће бити кажњен, него ће се сматрати да је под изговором да носи мртвог или рањеног побјегао из боја и тако се за навијек жигосати стидом и срамотом. У име што корисније употребе паљбе и чувања муниције препоручује се војницима да хладнокрвно гађу нишанећи и да не убрзавају паљбу на штету нишањења, јер је то знак да се војник узбунио и нема довољно присебности у борби и што с тим, поред тога што узалуд троши муницију коју није лако на бојној линији дотурити, још и храбри непријатеља, који кад чује велики тутањ од паљбе, а од које се не гине, добија већу храброст.
Само одбија нападе или диже из положаја паљба која чини доста губитака, а не она која само тутњи а не чини погибију, но напротив ова непријатеља слободи.
Нека војници чувају фишеке да их не просипају по логорима и путевима, јер који војник не води строгу пажњу о својим фишецима тај није ријешен за јуначку борбу, него му је мило да му одмах у почетку боја фишеци нестану како би се из боја извукао. Зато наређујем старјешинама да из борбе никад не шаљу за прихваћање муниције оне војнике којима је нестала муниција, зато што је непотребно убрзао паљбу или је фишеке погубио, него нека таквог држи на положају и даде му муниције из другога војника, кога ће за муницију отправити.
Најстрожије се забрањује шемлучење из пушака по логорима и путовима, јер поврху тога што је то срамотно и узалудно трошити муницију са којом треба душманина таманити, биће се у исто вријеме приморано да се свуђ у наоколо логора и дуж путова поставе нарочите страже да такве војнике хватају ради заслужне казне, што ће само војску таква стражарска служба непотребно заморавати и оптерећивати ради неколико неуредних војника. У име одржавања војног духа, крепости и несаломљиве чврстине препоручујем да старјешине у најтежим приликама храбре и добре војнике и уздржавају у веселости и себе и војнике, да не дозвољавају да се за вријеме борбе чују гласови или говори малодушних људи који слабе дух војнички, него оних који су храбри и који војску веселе и уздижу јој морал. Такође се препоручује, особито старјешинству и добрим војницима, да не дозвољавају у логорима да се чине разговори који слабе дух војнички, јер такви разговори не само што су доказ да се од нечеса препао онај те такве разговоре води, него то и добре може да ослаби.
Непрестана жаљења по логорима и јавно гдје се војници састају да се гладно, да се без обуће и да се без одјеће, што мнозина имају ману да говоре како би их мнозина чули, треба да старјешине најенергичније сузбијају и да у томе држе строго рачуна да таквим војницима енергично говор прекину и да их опомену и казне. Ко има да се жали у име оскудице тајина, одјеће или обуће, то је савкоме дозвољено да своме старјешини пријави тихо и мирно без вике и ларме да то свако чује, старјешини је дужност да за свога потчињенога одмах затражи на надлежно мјесто за потребе својих војника или да их одмах задовоље ако има средстава под руком.
Дакле, нека старјешине и добри војници увијек имају наду на стару срећу црногорску и њихову звијезду, која их је увијек из великих опасности избављала; нека су увијек храбри и весели; нека им је увијек на уста ријеч јуначка и чојечка, а не слаба, преплашена и забијељена, и нека никад не дозвољавају никакве приче и разговоре од других које не доликују јунацима, јер јунак никада не клоне, па ни тада кад му је смрт пред очима, а прича и разговори који слабе срце и дух војника својина су слабчина и неваљалаца, које треба гонити из друштва храбрих бораца.

Напријед браћо соколови на клетог душманина Црне Горе и свега Словенства, да му вратимо што нам је учинио“.

Наредба команданта Ловћенског одреда од 23 јула 1914. год. (по старом) , Бр. 191  ОДМВЦД



Црногорска објава рат Аустро-Угарској


Петар Пламенац, Црногорски министар спољних послова (1913-1915​)


"11. јула * т.г. Ц. Кр. Влада бијаше предала влади српској ноту којом тражи од исте ништа мање него одрицање суверенитета Србије у корист монархије.
Кр. Српска влада ради очувања (спасења) европског мира и да би уштедила Европи грозоте рата, учинила је - у одговору на аустроугарску ноту - све уступке Монархији који су се слагали са достојанством једне независне државе
Влада Његовог Краљевског и Царског Величанства није хтјела да се изјасни да је задовољна тијем попуштањем без преседана, те је 15  т.м. објавила рат Србији и већима осам дана како покушава да упадне у њено земљиште загрожавајући њену независност као и оној цијелог Српског народа.
19. т. м. Њемачка, савезница Аустроугарске Монархије, објави такође рат Русији, заштитници Црне Горе.
Црна Гора спојена са Србијом јаким везама једне исте крви и привржена Русији несаломљивим везама вјековне захвалности, загрожена такође и она сама, - као што то доказују агресивне мјере које је Аустро-Угарска предузела дуж њене границе, са стране Далмације и Херцеговине, већ од 15 дана, па прогонство Црногораца из Монархије, узапћивање наших бродова, оружани напад на граници Санџака-принуђена је да изјави да не може остати неутрална у тој борби и да се мора такође латити оружја ради учешћа у одбрани слободе Српског народа.
У име Његовог Величанства Краља мога Узвишеног Господара част ми је извијестити Вашу Преузвишеност да се Ваша мисија на Цетињу завршила.
Изволите, господине министре, примите увјерење мојег особитог поштовања.

                                                                                          П. Пламенац "

* Стари календар


Операције Црногорске војске у Првом светском рату - Војноисторијски институт ЈНА - Београд 1954.



уторак, 24. јул 2012.

Распоред јединица


Распоред  јединица (31. Јула 1914.) на концентрацијској просторији био је:
1. Врховна команда на Цетињу: врховни командант краљ Никола, а начелник штаба сердар Јанко Вукотић, који је поред ове одговорне дужности био још и претседник владе, министар војни и командант Херцеговачког одреда. Као командант Херцеговачког одреда, а доцније Санџачке војске стално је био на фронту, без обзира што је вршио још две тако важне функције. Да ли је још ко био на служби у штабу Врховне команде нема докумената. По свему изгледа није било више никог до доласка српских официра, који су је стварно и формирали.
2. Пљеваљска дивизија (Пљеваљска и Бјелопољска бригада, Пољски батаљон из Колашинске бригаде, Шарано - језерски из Дурмиторске бригаде, један вод брдских крупових топова и једна брдска батерија, свега 10 батаљона и 1⅟₂ батерија - око 6. 000 бораца) , под командом бригадира Луке Гојнића, прикупљена је на простору Бољанићи - Бобово. Задатак: да затвори правце који од Чајнича и Челебића воде к Пљевљима и спречи одвајање црногорске од српске војске, чије је лево крило било код Прибоја.
3. Херцеговачки одред (2 Подгоричка дивизија - Бјелопавлићка и Зетска бригада, без Горњо-кучког батаљона; 3 Никшићка дивизија - Никшићка, Дурмиторска и Вучедолска бригада, без Шарано - језерског батаљона; 4 Колашинска дивизија - Колашинска бригада, без Пољског батаљона и Доњовасојевићка бригада, свега 29 батаљона и 5 батерија - једна хаубичка 150 мм, 2 брзометне пољске и 2 брзометне брдске батерије - око 15. 000 бораца) , под командом сердара Јанка Вукотића, прикупљен је на простору: Крстац - Грахово - Трубјела. Задатак: да затвори правце који из Херцеговине и Боке Которске (Кривошије) воде у првацу Никшића и даље у долину Зете.
4. Ловћенски одред (1 Цетињска дивизија: Катунска, Ријечко-љешанска и Црмничко-проморска бригада и  Спушка бригада из 2 дивизије; свега 18 батаљона, 3 градске и 2 пољске батерије - око 8. 000 бораца) , под командом дивизијара Митра Мартиновића, прикупљен је на простору: Ловћен-Суторман. Задатак: да затвори правце који из Боке Которске и с мора изводе у правцу Цетиња и Ријеке Црнојевића.
5. Старосрбијански одред (Горњовасојевићка - 5 батаљона и Доњовасојевићка бригада - 3 батаљона, затим 2 батаљона из Зетске бригаде и 3 регрутска батаљона, - свега 13 батаљона и 3 батерије - око 6. 000 бораца) под командом бригадира Радомира Вешовића. Поред ових батаљона, у саставу одреда биле су посаде у Пећи, Ђаковици, Плаву, Гусињу и Рожају, свега око 1 батаљон. Задатак: обезбеђење границе према Албанији.
По завршеној концентрацији 31. јула трупе су идућег дана заузеле одређене полажаје дуж граничног фронта. Овим је 1. августа завршен стратегиски развој црногорске војске.
Од мобилисаних снага (71 батаљон и 14⅟₂ батерија) груписано је према Аустро-Угарској: 58 батаљона и 11⅟₂ батерија јачине око 29. 000 бораца, а остатак снага (6. 000) био је на граници према Албанији.

Операције Црногорске војске у Првом светском рату - Војноисторијски институт ЈНА - Београд 1954.


Наредба Санџачкој војсци

Дивизијар сердар Ј. Вукотић


"Командант Санџачке војске, на основу дотадашњих искустава из борбе подручних му јединица, издао је инструкцију трупама, коју као карактеристичну за упознавање тактике црногорске војске дајемо у цјелини:


Наредба
Санџачкој војсци
број 0. 581
Горажде 5 септембра 1914. г

.... Поред свију врлина и лијепих особина трупа подручне ми војске, не могу пропустити а да им не обратим пажњу на неке неумјешности које немају и мјеста и које треба, по сваки начин, да се исправе у интересу даљег напредовања, јер сваким даном наше операције постају теже и судбоносније. Да би се то постигло дајем ове упуте:
1.
Од сада па убудуће наши покрети ће се вршити у непосредној близини противника и сваког часа се може очекивати одлучан бој. Зато је потребито да трупе, било оне у покрету (на маршу) било у биваку, буду што је могуће боље прикупљене, како би могле са својим потпуним саставом дати или примити бој, а не да се растурају, па да извјесни њихови дјелови или појединци могу приспјети на мјесто боја пошто се овај сврши. Да би се то постигло, треба: 1) да колоне за вријеме кретања буду што више прикупљене к челу, а не растегнуте, ради чега треба чело колоне да се креће умјереном брзином, како би сваки могао стизати и 2) да се војници не удаљују од својих јединица и својих мјеста никаквим послом, осим чисто службеним и с знањем својих старјешина. Примијетио сам да команданти на маршевима не дају прописне одморе. Зато наређујем да се они обавезно према правилским прописима дају.
2.
Да би се избјегло свако изненађење са стране противника, треба увијек, како право пред собом, тако и у странама, за ово треба употребљивати, поред чисто извидничких чета и нарочита организована извиђачка одјељења под командом официра, којима стављати у задатак што даље извиђање и што чешће шиљање тачних података о противнику и земљишту. Оваква извиђачка одјељења треба кад се увиди смјењивати другим, но зато што њихова служба треба обавезно да непрекидно, дању и ноћу траје и да се извиђени  једном простор не напушта.
Смјена извидничких одјељења треба да се врши на граници извиђеног простора, а не у логору или биваку.
3.
Будући је војска распоређена на великом простору, тако да на једном крилу распореда може бити боја, а оно друго да о томе не зна, и будући је земљиште врло испресијецано и покривено шумом, треба на сваки начин да трупе одржавају најтешњу везу између себе како по фронту тако и по дубини.
Сваки баталион увијек треба да зна што се дешава код њему сусједних с једне и друге стране, као год и код оних који су напред или иза њега. Ово исто вриједи за бригаде и дивизије. Најбоље средство за ово јесу патроле савезнице, које непрекидно треба да крстаре до сусједних, у разне стране,  јединица да виде што ту ради и одма извјештавају свог команданта.
Да би поједини потчињени команданти могли на вријеме извјешћавати своје претпостављене о свему што се код њих дешава, треба да увијек знаду гдје се они налазе и да имају уз себе увијек довољно ордонанса који знају пут до претпостављеног команданта и њему најближе телефонске станице. Да би пак претпостављени команданти могли на вријеме додавати потчињенима потребите наредбе и упутства, треба такође да имају код себе довољно ордонанса из свију потчињених им јединица, који знају тачно гдје им се јединице односно њихови команданти налазе. Одржавање ове међусобне везе дужност је потчињеног команданта, тј. командир чете је дужан успоставити везу с командантом баталиона, а овај с командантом бригаде, овај с командантом дивизије, а овај с командантом војске. Веза средством ордонанса обавезна је и поред телефонске и телеграфске која може сваки час бити прекинута.
Гдје између појединих команданта има више од једног сахата хода, ту потчињени командант мора без сваке друге наредбе везу с претпостављеним средством летеће поште и овога успостављати, или његов штаб о томе извијестити.
О отварању телефонских и телеграфских станица у границама распореда војске поједине команде ће бити својевремено извјештаване. Но при овоме препоручујем да се по телефону и телеграфу шаљу важнији и хитнији извјештаји и наредбе, мањи пак важни и при томе особито дугачки извјештаји, наредбе и упутства треба да се шаљу по ордонансима, како се не би успоравао рад на одашиљању хитних наредба и извјештаја.
4.
При сукобу с противником веома је корисно појавити му се с бока, или још боље из позадине, особито кад се то може извршити неопажено од њега. Ово вриједи једнако, па ма које снаге био противник. Зато се треба увијек старати да се противник забави с фронта, па утолико да му се удари с бока или позадине.
Одељења која врше овакве обиласке треба да се крећу што прикривеније.
5.
Морал противничке нам војске такав је да она није кадра издржати наш ударац прса у прса. - Кад бисмо ми у нападима отварали ватру са великих даљина, наступали малим скоковима, дуго се задржавали на стрељачким положајима, обасипали његове положаје великом ватром учинили бисмо баш оно чему он тежи тј. да останемо дуго под његовом ватром и да од ње претрпимо више губитке. Зато препоручујем да се наступа на противника енергично, да се отвара ватра са невеликих даљина, да се не стоји дуго на стрељачким положајима и да се хита час прије у јуриш. Ако будемо овако дејствовали противник неће моћи издржати ни један наш ударац. У одбрани пак треба напуштити противника да се промакне на даљину сигурног поготка, па онда на њега пуцати али добро нишанитии најпослије га дочекати енергичним против - јуришем. - Сломљеног непријатеља гонити и ватром и гоњењем јер се само тако постиже потпуна корист из једне побједе. У гоњењу треба бити неуморан; но при овоме не треба заборавити да је велики дио противничких војника не само наклоњен, него једва чека да се преда. Зато препоручујем да се робови ни под који начин не убијају него људски примају, јер је за нас добро имати доста робова, не само ради гласа у свијету него и ради разних служби у нашој позадини.
Што се тиче паљбе напоменућу да је паљба са великих даљина, као и ноћу, штетна не само с тога што се баца у ваздух много муниције, него још више и с тога што таква паљба куражи противника, а особито кад је при томе још и неуредна и нетачна што обично и бива.
6.
При пролажењу шумовитих мјеста од стране извидница као и трупа за вријеме борбе, треба да се крећу ријетким ланцима а иза њега групицама у виду резерве. У случају сукоба с противником у шуми треба га одмах прсимице нападати, а никако се упуштати с њим у препуцавању. Чим противник окрене леђа треба га по сваки начин узастопце гонити док се ишћера из шуме, па гађати тек онда кад изађе на чистину. У шуми поједини команданти па и четни командири тешко могу управљати подручним им јединицама, те зато се тражи да сваки војник по својој личној иницијативи дејствује, а цијела се та иницијатива састоји у томе да се противнику, такорећи, појаше на плећи па тако да се ћера из шуме. Шуме су врло подесне за уређење засједа, те се зато треба с једне стране од њих чувати а с друге пак с њима се користити, тј. постављати их згодним приликама противнику.
7.
Противник ће се, сигурно, ради извиђања често користити аеропланима, из којих ће може бити погдјекад бацити и по гдје коју бомбу, но треба знати да ове бомбе које се бацају из аероплана обично не чине никакву штету. Од свију бомби које је противник бацао из аероплана по нашим трупама на Ловћену и Његушима није било никакве штете.
Да би се противнику отежало извиђање из аероплана, треба да се трупе, разумије се ако нијесу ступиле у борбу, склоне у шуме или шумарке и тако укривене остану док он размине.
Кад се аероплан приближи на дохват пушчане паљбе треба га гађати из пушака, али не никако јединачном, него обавезно плотунском паљбом, и то само од стране добрих стријелаца. Зато нека сваки четни командир одреди у својој чети по 10 - 15 добрих стријелаца, који ће плутонском паљбом, а под његовом командом гађати аероплане кад би се појавили. При томе треба нишанити на "лет" - испред средине предњег дијела аероплана, а не никако у крила или задњи дио. И митраљеска, добро управљена, паљба опасна је за аероплан, те зато нека их командири митраљеских одјељења гађу са по неколико фишека.
8.
Имао сам прилике чути да војници рачунају да противничка коњица може бити опасна.
Дужност ми је напоменути да је коњица за добру пјешадију нула и да 100 ваљаних пјешака могу вазда дочекати и рашћерати 300 коњаника и у равнини а камоли у оваквом земљишту гдје коњица једва прелази и путовима. У случају појаве противничке коњице не треба се усплахиривати, него одмах заузети најзгоднији став за паљбу пропустити је на 1000 - 1200 корака па отворити по њој добру плутонску паљбу. И један плотун доста је да наћера коњицу да окрене плећи. Више треба гађати коње него коњанике.
Најопасније што је за пјешадију, то је да коњици обрне плећи. Ако то учини, пјешадија треба да зна да је учинила највећу погрешку коју је могла учинити.
                                                                    Командант Санџ. војске,
                                                          дивизијар сердар, Ј. Вукотић, с.р."

Операције Црногорске војске у Првом светском рату - Војноисторијски институт ЈНА - Београд 1954. Стр. 165 - 168