среда, 25. јул 2012.

Наредба команданта Ловћенског одреда

Дивизијар Митар Mартиновић


"За одбрану Ловћена, тога најсигурнијег бедема вјековне црногорске слободе и чувара најсветијих завјета и аманета Србинових, одређен је Ловћенски одред. Важност Ловћена за опстанак Црне Горе и њене слободе и појам са којим га пожртвовањем и упорношћу треба бранити до посљедње капи крви, данашње је црногорско покољење научило од својих очева и прадједова, који за одбрану истога пролише потоке највитешкије крви и вјековима починише јунаштва бранећи овај свети камен са којим себе прославише и обесмртише а потомству оставише да се диче и поносе славном прошлошћу.
Привезаност Црногораца за Ловћен и састав Ловћенског одреда дају ми најбоље јемство и сигурну наду да ће синови оних који кроз најтежа времена за Српство доранише Ловћен до данашњих дана достојно одговорити светој задаћи коју им је Узвишени Краљ повјерио.
Да би Ловћенски одред што боље одговорио својој задаћи поврху урођене храбрости Црногораца неопходна је још и велика послушност млађих према старијима и тачно и неопходно извршење примљених наредаба, о чему се војска и у прошлом рату могла потпуно увјерити.
Зато наређујем подручном старјешинству да се са највећом бригом заузме око уредног и тачног снабдијевања војске тајином и муницијом, да се брину о добром чувању здравља и да војску не излажу теретима непотребних служби, а да у исто вријеме захтијевају од потчињених најстрожију послушност.
Нека старији веће преступе и непослушност одмах спроводе Војном суду на суђење, а за мање дисциплинске иступе нека воде прибиљешку о истим тако, како ће се по свршетку рата моћи дати оцјенао свачијој уредности и способности војничкој. Ово особито препоручујем старим официрима према млађим официрима. У име што бољег чувања војске од губитака у боју најстрожије наређујем да се сваки војник чим заузме положај постара да себи направи шанац од паљбе пушчане и шрапњелске на начин како је то у прошлом рату из искуства видио да је најбоље. Гдје год примијетим да војска није горње вршила узећу на најстрожију одговорност старјешину за нечување својих војника и немарно излагање истих.
Да би се војска за вријеме борбе што мање расипала из борбеног ланца, то најстрожије наређујем да погинуле склоне за позицијом у близини исте и да их ту оставе до свршетка борбе и док старјешина нареди да се копају, што ће најбоље бити извршити ноћу кад борба прекине или се смањи. Односно рањеника наређујем такође најстрожије да исте један или највише два војника склоне одмах близу позиције, на мјесто склоњено од паљбе, да их ту превију и да их ту оставе до свршетка борбе или до доласка нарочито одређених да их пренесу у болнице. Зато сваки четни старјешина у почетку борбе нека одреди у близини позиције гдје ће се рањеници склањати и превијати и нека отолен одмах враћа ка борбеној линији војнике који су донијели мртве и рањене, а по свршетку борбе, ако рањеници нијесу пренесени у болницу, нека се постара да се у истој пренесу али по степену, како позиција неће остати на мали број војника.
Нарочито ћу полицију у позадину војске одредити, која ће пазити у колико старјешина и војници врше горња наређења у име изношења из боја мртвих и рањених и ко се буде од истих удаљио, не само што ће бити кажњен, него ће се сматрати да је под изговором да носи мртвог или рањеног побјегао из боја и тако се за навијек жигосати стидом и срамотом. У име што корисније употребе паљбе и чувања муниције препоручује се војницима да хладнокрвно гађу нишанећи и да не убрзавају паљбу на штету нишањења, јер је то знак да се војник узбунио и нема довољно присебности у борби и што с тим, поред тога што узалуд троши муницију коју није лако на бојној линији дотурити, још и храбри непријатеља, који кад чује велики тутањ од паљбе, а од које се не гине, добија већу храброст.
Само одбија нападе или диже из положаја паљба која чини доста губитака, а не она која само тутњи а не чини погибију, но напротив ова непријатеља слободи.
Нека војници чувају фишеке да их не просипају по логорима и путевима, јер који војник не води строгу пажњу о својим фишецима тај није ријешен за јуначку борбу, него му је мило да му одмах у почетку боја фишеци нестану како би се из боја извукао. Зато наређујем старјешинама да из борбе никад не шаљу за прихваћање муниције оне војнике којима је нестала муниција, зато што је непотребно убрзао паљбу или је фишеке погубио, него нека таквог држи на положају и даде му муниције из другога војника, кога ће за муницију отправити.
Најстрожије се забрањује шемлучење из пушака по логорима и путовима, јер поврху тога што је то срамотно и узалудно трошити муницију са којом треба душманина таманити, биће се у исто вријеме приморано да се свуђ у наоколо логора и дуж путова поставе нарочите страже да такве војнике хватају ради заслужне казне, што ће само војску таква стражарска служба непотребно заморавати и оптерећивати ради неколико неуредних војника. У име одржавања војног духа, крепости и несаломљиве чврстине препоручујем да старјешине у најтежим приликама храбре и добре војнике и уздржавају у веселости и себе и војнике, да не дозвољавају да се за вријеме борбе чују гласови или говори малодушних људи који слабе дух војнички, него оних који су храбри и који војску веселе и уздижу јој морал. Такође се препоручује, особито старјешинству и добрим војницима, да не дозвољавају у логорима да се чине разговори који слабе дух војнички, јер такви разговори не само што су доказ да се од нечеса препао онај те такве разговоре води, него то и добре може да ослаби.
Непрестана жаљења по логорима и јавно гдје се војници састају да се гладно, да се без обуће и да се без одјеће, што мнозина имају ману да говоре како би их мнозина чули, треба да старјешине најенергичније сузбијају и да у томе држе строго рачуна да таквим војницима енергично говор прекину и да их опомену и казне. Ко има да се жали у име оскудице тајина, одјеће или обуће, то је савкоме дозвољено да своме старјешини пријави тихо и мирно без вике и ларме да то свако чује, старјешини је дужност да за свога потчињенога одмах затражи на надлежно мјесто за потребе својих војника или да их одмах задовоље ако има средстава под руком.
Дакле, нека старјешине и добри војници увијек имају наду на стару срећу црногорску и њихову звијезду, која их је увијек из великих опасности избављала; нека су увијек храбри и весели; нека им је увијек на уста ријеч јуначка и чојечка, а не слаба, преплашена и забијељена, и нека никад не дозвољавају никакве приче и разговоре од других које не доликују јунацима, јер јунак никада не клоне, па ни тада кад му је смрт пред очима, а прича и разговори који слабе срце и дух војника својина су слабчина и неваљалаца, које треба гонити из друштва храбрих бораца.

Напријед браћо соколови на клетог душманина Црне Горе и свега Словенства, да му вратимо што нам је учинио“.

Наредба команданта Ловћенског одреда од 23 јула 1914. год. (по старом) , Бр. 191  ОДМВЦД



Нема коментара:

Постави коментар