Дивизијар Митар Мартиновић - Понашање краља Николе уочи и током рата

.................................................................................................

Владу сердара Јанка Вукотића сачињавали су људи из опозиције бившој власти - из политичких групација такозваних клубаша - омладинских револуционара и камариле, којој је припадао и био десна рука престолонасљедник Данило, приврженик аустроугарске политике у Црној Гори.

Ова је влада почела своје удаљавање од руске политике затварањем руског Девојачког института на Цетињу, који је био јака културна веза између Црне Горе и Русије. Русија је много цијенила ту институцију и толику јој важност давала, да је цијело јавно мњење У Русији устало са огорчењем против таквог црногорског поступка - кидања духовних веза између Русије и Црне Горе.

Да је влада сердара Вукотића имала ријешену вољу да баш прекине културну везу са Русијом свједочи програм владе са којом је предсједник Вукотић изашао пред новоизабрану Народну скупштину. Тада је наглашено да ће се у будућности културно/просвјетно развијање у Црној Гори изводити према југословенској култури / т. ј.  Аустријској, јер тада још није постојала у Аустрији чисто југословенска култура, него је више била аустријска.....

Чудновато је како је предсједник владе прионуо за југословенску културу а заобишао српску културу која се у Београду развијала и коју су Црногорци као своју држали и својили, него баш да њу прескочи и прихвати југословенску културу која није ни постојала, него је у југословенским земљама постојала општа аустријска култура/ тј. Њемачка.

..................................................................................................

Занимљиво је да је влада сердара Вукотића у свом решењу о прекиду даље културне везе са Русијом, из програма наставе за црногорске гимназије избацила руски језик којега је влада Томановића била увела као обавезно предавање у гимназијама. Мјесто укинутог руског језика завела је њемачки језик као обавезни предмет у гимназијама, што је такође јако огорчавало руско јавно мњење противу Црне  Горе.

..................................................................................................

Још почетком 1914. краљ Никола је почео био осјећати посљедице таквог руског нерасположења и желећи себи повратити и милост руског цара, у априлу 1914. преко руског отправника послова на Цетињу затражио је дозволу од цара руског да може доћи у Петроград. Добио је, међутим, одговор да не постоји потреба за његов долазак.

*

Када је 1914. изгледало да ће Аустрија усљед убиства престолонасљедника Франца Фердинанда, објавити рат Србији, краљ Никола је био ријешен да према Аустрији држи оружану неутралност са трупама по граници истуреним, без борбе, што је било њој и достављено. Али, кад је Аустрија извршила напад на Београд 1914. црногорска Народна скупштина, и против такве воље краља, ријешила је на својој сједници да Влада црногорска одмах објави рат Аустрији и да с њом ступи у борбу, што је она и извршила.

Овакав поступак Народне скупштине краљ је примио као узурпацију његове господарске власти и већ кад му је одузета могућност да рат води неутрално, како је био обећао, имајући у својим рукама врховну команду да се према Аустрији не би истакао особитим непријатељством и жестином, трудио се више да уздржава војску у пасивности и некој врсти симулације, него да предузме енергичан напад на појединим важним секторима фронта, као, на примјер, на дугом фронту бокоторских утврђења, јер је имао за то могућности.

..................................................................................................

Није само ово пасивно држање остало као једини доказ симулирања активног ратовања, већ  је у томе погледу дао и још примјера багателисања рата постављајући, на примјер, за команданта најглавнијег ратног сектора Црне Горе - Ловћена, његовог још незрелог, па зато и неозбиљног и посве неуког сина књаза Петра, чак и у војничкој најтањој спреми.

..................................................................................................

Књаз Петар проводи вријеме бећарски, не осврћући се да фронт обилази и мотри рад непријатеља, тако да се могло и такво чудо догодити на томе фронту да су Аустријанци успјели направити добар пут крчаник за кретање трупа са митраљезима и брдским топовима од села Ораховца на обали, до под нос самог одбрамбеног положаја црногорске одбране на доминирајућим висинама Раткове главе и изненадити сложеним нападом одбрану на тој тачки према срцу Катунске нахије и то неколико дана раније него су Аустријске трупе почеле вршити општи напад на положај Ловћена.

..................................................................................................

Краљ Никола је тешко претрпио одважни поступак у рјешењу да се Аустрији од стране Црне Горе, преко његове воље, одмах објави рат. Кад је она напала Србију стао је као у засједу да чека повољан моменат кад ће извлачити црногорску војску из активности у оружаној неутралности (као што је то и од самог почетка рата намјеравао да са црногорском војском узме такав ратни став) а стални ратни успјеси централних сила на фронту против савезника Антанте давале су му изглед да ће доћи згодан моменат да такви жељени став оствари и у ту сврху ријешио се у јесен 1915, да обиђе ерцеговачки фронт, спрама Грахова и Бањана. Јавно мњење сматрало је да тамо полази ради охрабрења и одушевљења војске, за што упорнију борбу. Кад је стигао у логор војске на Вилусе, умјесто тога наређује да му сваки баталион пошље на Вилусе по једну депутацију војника и када су ти војници дошли код њега - он умјесто како је свако очекивао, да их је позвао да их ободри на упорну и истрајну борбу, он им стаде говорити о тешком стању народа због оскудице хране и глади њихових породица и његове немогућности да даље нахрањује њихове фамилије. Рекао је тада да се свак побрине да исхрањује своју фамилију и даје потпуну слободу свакојему војнику да напусти фронт и да може слободни поћи кући.

..................................................................................................

 И одиста, краљева је намјера била да тако војску демобилизира!

..................................................................................................

Краљ Никола индиферентан стоји према престолонасљеднику Данилу који, симулирајући да је болестан, као вјерни приврженик Аустрије не хоће да иде на фронт међу ратницима, 1912, да тобож његов долазак међу њима не би их одушевљавао за борбу, него им дао примјер да и они иступе из борбе. Други његов син, књаз Мирко, жељан наређен, као најљепши витешки делија, да са коњима и оружјем пође на фронт међу борце - да их храбри и одушевљава за борбу против непријатеља. Да такво његово држање не би компромитовало пасивно опструкционашко држање према рату свог старијег брата престолонасљедника Данила, који бјежи од рата и брукало га, Краљ затвара књаза Мирка под стражом на Крушевцу, да не може међу војском излазити да је примјером своје храбрости, показаној на очиглед црногорске војске која је  разбијена одступала од Бардањолта 1912, а он на коњу витезу кроз њих са неколико пратње јурио к непријатељу и војнике враћао у борбу излажући свој живот жестокој непријатељској паљби. Његов старији брат, још као командант опсаде Скадра, у прве је побјегао из борбе и навезао се у једном параброду на Скадарско језеро да се сакрије у његове врбаке ђе је боравио два дана да се није знало куда је утекао. И таквог свог престолонасљедника краљ Никола поставља за команданта црногорске војске која је требала да Скадар освоји одузимајући ту команду храбром Бригадиру Блажу Бошковићу који је био наименован за команданта у почетку кретања војске за освајање Скадра и који, усљед такве увреде његове војничке части од краља Николе, самоубиством из револвера одузима себи јуначки живот.

..................................................................................................

Краљ Никола, ненавикнут да се не врши његова воља а спријечен и општим народним захтјевом за рат, и поред свог великог ауторитета који је имао код народа, био је присиљен да ступање у отворени рат с Аустријом одобри. Он је у својој тајности задржао у себи као врховни командант војске мисао да рат не изводи у потпуно непријатељском духу са нападима, него више неактивно и сублизу симулантно, како би то изгледало јасно и непријатељу, да би се уздржао од срџбе на краља Николу што је ратовао и да га задржи у милости и пређашњој наклоности у случају да буду побједници, опраштајући му тај гријех, што су и сами примијетили да је био присиљен на рат против своје воље.

Због таквог свог става краљ Никола одвратио је дољепотписаног да по цијени своје главе не изврши, као командант Ловћенског одреда, напад који је био организовао и припремио војску и артиљерију за пробој бококоторске одбране на сектору од Рисна до Котора ради постизања, послије рушења утврђења изнад Ораховца, господарства над заливом которским и рисанским од њихових обала до Верига, што је у много стјешњавало развијање непријатељских снага за освајање Ловћена.

Такво држање краља Николе све већма је побуђивало руско и српско јавно мњење да његов савезнички рад није искрен и због тога су му сукраћивали своје повјерење и помоћ.

..................................................................................................

И одиста, краљ Никола, усљед тога што су централне силе прве двије године ратовања 1914. и 1915. биле побједнице, био је, као уопште и већином јавно мишљење у свијету, да ће централне силе изаћи на крају рата са побједом, па зато се није много ни трудиода отворено оповргне својим дјелима таква сумничења и неповјерења код Русије и Србије.

Пораз аустријске војске на Пшемислу донио је преокрет у мишљењу краља Николе о завршној побједи међу ратујућим странама и себе уврстио међу онијема који су мишљења да ће завршна побједа припанути Русији и њеним савезницима из Антанте.

..................................................................................................

Тада се краљ Никола ријешава да и своје политичко држање изведе на чисти и тијесни приступи Русији,  јер су му биле пропале наде на побједу централних сила и да од њих побијеђених не може више никаквих користи извући.

..................................................................................................

Но, при томе, догодио се чудноват догађај и изненађење да је и пресолонасљедник Данило прихватио став свог оца. Тај чврсти и непоколебљиви приврженик Аустрије, којега  је његов отац краљ Никола окарактерисао аустроугарском опуномоћеном министру Барону Гизелу (што он наводи у својим мемоарима), на првој аудијенцији код њега са ријечима: "Ваша мисија у Црној Гори биће много олакшана тиме што је мој Данило виши Аустријанац него Црногорац".

И одиста је тако и било. Још од ране младости престолонасљедник Данило непрекидно је био одушевљени приврженик политике Црне Горе са Аустријом и он је највише у чврстом фамилијарном савезу са његовом мајком и утицао да се и краљ Никола који пут повремено приклони политици Аустрије због чега је и долазило до расхлађења с Русијом.

.................................................................................................... 

                 Митар Мартиновић – “Ратне године 1912 – 1914”